Ruza otvorena na silu,nema mirisa

Dovoljno odrasli da sami odredimo kojom stranom sveta misli ce da saljemo,oguglali na boli,lako se vracamo samima sebi.Teret nade,ko slomljena krila,odbacujemo,povijamo zelje,ko krila usled oluje,i zanemarimo snove.U zemlji kao sto je nasa,radost uzimamo ko hranu posle posta,ocisceni,radujemo se i recima.Kitimo se tudjim lazima ko slomljenim nakitom,vazno je samo da nada postoji.trazimo glasove i u gluvoj sobi,smisljamo stihove.Sta sve ne cinimo samo da ljudi medju neljudima ostanemo.Pisemo ,da ne otupimo,mislimo da ne poludimo.Treba nam nesto vise od novca ,da bi srecni bili.Ako uspijemo,imat cemo prijatelje,ako zaplacemo,sami cemo to ciniti.Kako naci nadu u beznadju,kako ljude medju zverima,kako lek za izgubljene misli o mogucem.Zaustavit cu vreme,vratiti se medju stare hrastove,slagati se da jos je moguce i novoj bajci biti dom.Jer cemu suze,uvek ce ih biti,cemu zelje kad ih ne mogu ostvariti?Ja cu jednostavno naci mir u bajci,koju ovih dana krijem i od sebe same.Cekat cu da prodje maj,neka to bude u jesen ili zimu,samo neka prodje maj.I bajka sazrela ko vocka na dlanu,neka nadje svoj dom,i najzad mir pod nekom strehom.